OD POČETKA

U australijskim pustinjama je skoro sve otrovno, minerali, lišajevi, šikara, trnje, korenje, retki usahli izvori, insekti, paukovi, gusenice, gušteri, zmije. Skoro sve sem ljudi, Aboridžina , koji tu žive oduvek i nemaju ni najmanju ideju da bi mogli bivstvovati na bilo kom drugom mestu. Surova pustinja je njihov univerzum i dom, mesto dostojno čoveka. Ti miroljubivi ljudi žive u snu svojih tvoraca, koji su njih i njihov svet oblikovali sanjajući. Urapuna je, ukrašen krečnim šarama, simbolom purpurne zmije, čučao pred dugom cevi didžeridua, koju su termiti marljivo izdubili od eukaliptusovog stabla, spokojno doživljavajući novu zoru. Nije više bio novajlija. Nedavno je prošao svečanu inicijaciju, u kojoj je tri dana ležao nepomičan na užarenoj crvenoj zemlji punoj oštrih kamenčića, okrenut suncu. Kumovi su mu jedva ponekad, dok bi se gubio pod užarenom sjajnom zvezdom, stavljali pokoji vlažan i gorak list sekore na ispucale otvrdle usne, kapke i mošnice. Sada je muškarac, čovek ravnopravan u svemu sa ostalima, ni uplašen, ni ponosan, jednostavan, miran i gotovo savršen. Imao je sreću da njegov totem bude premudri kengur Ungatnika, poštovan po tome što je praktikovao neku vrstu računa kojim je mogao mnogo toga da predvidi. Njegov sistem brojeva se sastojao od malo, mnogo i ništa. Urapuna je osećao da mu dašak toplog povetarca daje znak da instrument zameni bumerangom i pođe ka šikari, ne bi li ulovio guštera varana kojim će se par dana hraniti skromno pleme. Ungatnika je stajao mirno na zadnjim nogama pedesetak koraka od njega, leđima okrenut suncu i sa lakoćom bajao: – Mnogo, puta malo, sa nešto i ništa, stepenovano sa mnogo, manje malo i još malo, znači evo ga sad će... Na jutarnjem nebu se pojavi dug beli trag, nalik kometi repatici. Zabrunda iz daleka, savi se u nepravilnu spiralu, pa se u tvrdo tlo pustinje podalje od njih zabi olupina telekomunikacionog satelita. Podiže silnu prašinu, kroz koju se ipak i iz daljine mogao uočiti iskrivljeni monogram korporacije Šinbun. Urapuna ga je video, ali ne pokaza nikakvu radoznalost. Slični događaji su se zbivali relativno često od kad on pamti. Isluženi sateliti, koji bi nekako pobegli iz vida orbitalnih đubretara, privučeni gravitacijom gubili su visinu. Zahvaljujući početnim koordinatama i kvadratu brzine bi, ako usput u atmosferi ne sagore, padali po rubovima pustinje. Aboridžini su ih ignorisali kao nesvrsishodne, ali su ih ipak zaobilazili. Ungatnika se leđima okrenu prema mestu pada i poče grebati tlo kao pas koji zatrpava sopstveni izmet. Tokom godina kenguri su takve olupine sistematski zatrpavali, a kada bi nad njima napravili humku, u prolazu su redovno urinirali nad njom. Kasnije bi ptičurine tuda nanosile semenke i tu ih kljucale. Poneka bi im zaostala, ali ni iz jedne od njih nikada nije izrasla nijedna poznata biljka, sem kaktusa pejotl, koga, kao ni drugih kaktusa pre pojave belih čudaka u pustinji, nije bilo. Ako bi se neki od kengura ubo na bodlju ove pogane biljke, pao bi u dubok san i iz njega se budio lud, trčeći pustinjom kao besan dingo, sve dok se iscrpljen ne uguši u sopstvenoj beloj peni, od koje su posle i zelene zunzare u rojevima padale oko leša. Takva mesta su izbegavali čak i lešinari, a gužve pustinjskog trnja bi se tu palile same od sebe ako bi ih vetar tuda naneo.

1. Lat. ab originem.