Buđenje
Bol, čist bol bez ikakvih drugih primesa, bez svesti, straha, samo bol. A onda Uranapura oseti nešto toplo i vlažno kako ga liže po licu. Glava mu je prskavala od tog bola koji kao da je jenjavao, ali je ipak snažno pulsirao duboko u njoj. Kad smognu snage da otvori oči prvo ugleda Ungatnikinu njušku kako mu jezikom briše znojno čelo, a iznad nje celu vasionu. Ležao je do guše umotan u varanovu oderanu kožu napunjenu lišćem i mokrim peskom dok se vrač sa šakalovom glavom u transu klanjao, okrenut prema najsjajnijoj zvezdi vodilji, u ritmu mumlanja staraca koji su čučali okolo. Smrdelo je na izmet i trulo meso, masna gušterova koža je počela da trune. Ko zna koliko je tu ošamućrn otrovom ležao? Vračev ples mu se učini grotesknim, naročito posle onoga što je usnio, pa skupi snage toliko da pogled usmeri na drugu stranu. Jedino torbar primeti da je došao svesti, pa prestade sa lizanjem.
Nedaleko se grupa dečice dodavala velikim naduvanim mehurom, a u pozadini su gorele vatre iznad kojih su se još uvek sušili mesnati varanovi udovi, a žene pazile da ih žar ne dohvati. To mu vrati osmeh na utrnulo lice. Dobro je, znači još imaju hrane. Uto oseti i da može da pomera prste. Vrač se i dalje vrteo u krug nošen muklim ritmovima sve tiših talambasa, dižući petama crvenu prašinu, a kada zvezda vodilja poče da naginje ka horizontu sve se utiša, pa i torbar leže pored svog štićenika, dišući ritmično kao da spava, no ipak držeći otvoreno jedno sjajno oko. I Uranapura oseti ponovo neku malaksalost pomešanu sa čežnjom za svetom iz koga se upravo vratio, pa ponovo utonu u mirno more praznine.
Kada je malo ojačao Uranapuru smestiše u, za njega specijalno izgrađenu, kolibu pletaru, oblepljenu blatom i ukrašenu šarenim tkaninama od like. Žene su mu donosile sveže kozije mleko i osmehivale se široko, pokazujući bisere pravilnih zuba, štipkajući ga i milujući ponekad. Uredno su menjale i cvetove gorkog mirisa koji su rasterivali muve i gusenice, izvijajući se u struku dok su ih kačile pri vrhu pletare. Red je bio da mu muškarci i deca iz poštovanja ne prilaze. Jedino je vrač tri-četiri puta dnevno skakutao u krug oko kolibe, zveckajući svojim tikvama napunjenim pilećim kostima. A pred vratima je uporno čučao Ungatnika, osluškujući da se iz trnja ne pojave šakali. Kada ih oseti u daljini bilo je dovoljno da mlatne o prašinu svojim moćnim repom, pa da se paščad pokunje i daju u beg.
Nakon što se pridigao, Uranapura odluči da krene među ljude. Ugledavši ga, dečica veselo potrčaše ka njemu. On odbaci štap i pokuša da podigne naj manjeg koji je jedva prohodao, ali ga, pošto za to još uvek nije imao snage, uze za ruku i povede sa sobom. Videvši ga kako dolazi, žene koje su stupale vlakna za pređu počeše da klikću od radosti, ispuštajući u daljinu vesele glasove nalik na zov ptica.
Stigavši među muškarce, Uranapura se zbuni kada neki od njih počeše da se spuštaju na kolena, nudeći mu rame da ih blagosilja. On čvrsto uhvati jednoga za mišicu i podiže ga, gledajući ga ravno u oči sve dok se ovaj ponovo ne oseti jednakim sa njim.
Taj događaj ga je mučio nekoliko dana dok je pravio strelice za budući lov. Osetivši da mu se snaga gotovo u potpunosti vratila, sede na zemlju i mirnim potezima na lice nanese belu šaru Svete zmije, obeležje muškarca i moćnog lovca, pa se uputi ui centar nastambe, a za njim pođe i njegov živi totem. U prolazu gotovo kretoše da kleče dok su jedino deca radosno grajala, trudeći se da ga dodirnu.
Pred vračevom kolibom Uranapura zateče neobičan skup. Pored starešine plemena, koji je u dubokoj starosti već odavno manje-više kunjao u polu snu, u krugu okolo mangala čučalo je još nekoliko predstavnika i vračeva susednih prijateljskih plemena, a oko njih su stajali mišićavi kopljanici dok je među šamanima kružila lula zapaljenog halukcinogenog lišaja koji je mogaolo da omami i naj trezvenijeg lovca. Takav skup Uranapura nije video još od detinjstva, a nije ga pamtio po dobrom.
Kada ga ugledaše, vračevi počeše da udaraju po svojim bubnjevima i zveckaju tikvama ukazujući mu preteranu počast. Uranapura mirno stupi u kilkor, dajući im znak da moli za tišinu, pa odbi ponuđenu lulu, gledajući jednog po jednog strogo u zamućene oči. Uto vrač najvećeg plemena iz koga je ceo rod poticao ustade i izvadi ispod olinjale kože Tasmanijskog tigra1 tiljacinovu lobanju, dunu u nju kao u rog, položi je pred Uranapurine noge i pade ničice, bacajući iz usta belu penu. Taj obred nisu videli ni predci njegovih predaka, ali se svest o njemu sa strahom prenosila sa kolena na koleno. On je predstavljao čin divinizacije, proglašavanje čoveka za boga, ili bar polu boga. Uperažnjavan je izuzetno retko, obično kada bi daleka plemena podivljala od gladi počela da upadaju u teritoriju, čineći kanibalstvo i druga zverstva. Malo koji vrač se usuđivao i da pomisli na njega.
Uranapura pogledom podiže svog vrača iz transa, gotovo u vazduh, dok kopljanicima počeše da drhte napeti mišići. Graške znoja stadoše da izbijaju ispod masnih ratničkih šara kad Uranapura progovori tihim, ali moćnim glasom, koji je odzvanjao kroz lišajem i strahom zamućene umove:
– Ja. Ja sam Uranapura. Čovek! Čovek i ništa manje niti više. Čovek ne postaje i ne treba da postane bog. Dovoljno je da bude to što jeste. Bogovi su samo Sveta zmija i svet koji je ona trudom na dobrobit nas ljudi porodila. Osvestite se! Uranapura sam, čovek i skromni lovac koji nastoji da nahrani svoje pleme, a kome moje reči nisu prave, neka pođe za mnom u pustinju.
Svi su stajali sokamenjeni od iznenađenja, jedino se šaman prenu, namače masku šakala i poče da zvecka u svoju tikkvu sa pilećim kostima, našta u kilkor uskoči Ungatnika repom mlatnu po tikvi, polomi je i odbaci u mangal, a ptičije kosti na vrelom žaru počeše da cvrče i smrde.
Uranapura ih još jednom odmeri dubokim pogledom, okrete se i pođe. Podalje od skupa je kao u stroju stajala grupa poodraslih, ali još ne iniciranih mladića. Uranapura zastade, stavi ruku na rame najuspravnijem i povede ga sa sobom u pustinju da ga podučava lovu. Ungatnika ih propusti ispred sebe, pa ih zaprati ravnomerno skakućući na odstojanju, dižući za sobom silnu prašinu.
Lat. Thylacinus cynocephalus.
