Detant
U hladovini trobrodne gotičke katedrale na vrh majušžnog sela, Paolo je sedeo pored rešetke ispovedaonice, čekajući da se neko unutra pojavi sa druge strane dok se ne začu hrapavo nepravilno disanje.
– Slušam. Olakšajte dušui.
Paolo mirnim glasom započe ispovest:
– Počinio sam težak greh.
Glas iza rešetke, hropćući upita:
– Valjda ne toliko težak?
– Najteži, monsinjore. Sugerisao sam jedno samoubistvo.
Velečasni se iza rešetke prekrsti.
– da li se ono dogodilo?
– Jeste. Na najužasniji način. Taj dragi čovek se spalio u ognju.
– Da li ste to uradili iz mržnje, osvete, koristoljublja?
– Ne, ne, ništa slično.
– Pa šta bi onda mogao biti razlog?
– To Vam ne mogu reći?– reče Paolo dok je ispovednik ćutao.
– Kako to, šta Vas sprečava?
– Pod zakletvom sam, velečasni.
– Državi? Nekoj ovozemaljskoj sili? Ovo je božja kuća, ovde se sve sme ispovediti.
– Ne, ne, ne radi se o tome.
Ispovednik je vlažnim prstima prebrojavao krunicu.
– Vi ste sveštenik?
– Da, monsinjore.
– Tim gore. Gde služite?
– Naučni sam saradnik u Congregazione per la Dottrina della Fede. Po obrazovanju sam antropolog i neuropsihijatar.
Velečani se prekrsti.
– Službenik Svete inkvizicije? Teška dužnost. Ni bogu nije mila. Da li se radilo o egzorcizmu?
– Ne, velečasni, u pitanju je nešto mnogo gore.
– Da li Vas je kušao i zaveo nečastivi?
– Ne.
– Kako možete biti sigurni?
– Nisam u to uveren samo ja, već i viši autoriteti. Pod stalnom smo duhovnom brigom i nadzorom.
– Za to što Vam tereti dušu ne postoji ovozemaljski oprost.
– Znam, velečasni.
– Zašto se ispovedate baš ovde?
– Tu sam rođen i kršten.
– Razumem. – promrmlja glas iza rešetke, pa nastavi boreći se za vazduh. – Bog je veliki, možda on to može da razume, mada ne i da opravda. Moliću se za Vašu izgubljenu dušu, na koju je senku bacila tako zla sudbina. Moliću se srčano i svakodnevno, a molite se i Vi predano. To nam svima jedino preostaje.
Na Paolovom čelu drhtale su krupne kapi hladnog znoja.
– Velečasni, zbog toga sam i došao. Posle svega, vera je prosto usahla u meni.
Na širom otvorenim ulaznim vratima se pojavi silueta Silvije Kraus, pod šeširom sa crnim velom preko lica. Jahaće čizme zaškripaše dok je hodala između drvenih klupa po izlizanom mermernom podu. Ispovednik promrmlja još:
– Neka Vam Svevišnji oprosti kada ja ne mogu, nesrećni čoveče. Amen.
Zavesica se zatvori, a iza nje se čulo još samo šuštav zvuk ventolin pumpice koju asmatičari koriste u kritičnim situacijama.
Dan je bio čaroban, ni prohladan, ni vreo. Na prostranoj terasi Belvedera, kraj jezera Komo, devojčica je sa zadovoljstvom jela gelato con pistacchio [1], pokušavajući s vremena na vreme da hrani i ukrasno majmunče što je visilo na slamčici zabodenoj u bogati kup. Osmehivala se Salvatiniju, a on bi joj, kad bi se uprljala sladoledom, brisao obraze i rubove usana mekom platnenom maramicom. Na parkingu pod prepodnevnim suncem se cakleo maserati Paolove majke. Devojčica pokaza na moćnu mašinu, sugerišuči da će je ona posle voziti i kako će se naginjati u krivini. Salvatini joj, osmehujući se, u čašu doli malo San Pelegrinija:
– Eccola, acqua minerale. [2]
Ona odbi vodu izmotavajući se, sve objašnjavajući kako će ih sve voziti po krivinama zastrašujućom brzinom. Salvatini se tome smejao slatko i od srca.
– Che meravigliosa bambina![ 3]
Jedan oblačak nalik slončetu mirovao je na lazurnom nebu. Dok se bujna vegetacija izležavala na prijatnom suncu, a beli i roze cvetovi oleandra očijukali jedni sa drugima, jezerom je tiho klizio elegantni kajak dvojac. Paolo je veslao na prvoj klupi, a za njim i Silvija Kraus. Posle par zaveslaja, ona prekide tišinu.
– Nadam se da se osećaš bolje.
Paolo je i dalje ćutao, ali za tren ostavi vesla:
– Vidim da će ponovo rat?
Silvija zategnue rukavice.
– Izvesno. Zapravo, nikada nije ni prestajao.
– Zeleni protiv crvenih, crveni protiv crnih?
– Da, crni protiv crnih, kao i uvek. Svi drže prst na dugmetu. Nagomilalo se. Velika igra se neće prekinuti dok svi ne budu mrtvi.
– I nema šanse da se izbegne? Sumnjam, ali nada uvek umire poslednja.
– I šta smo onda uradili?
Ona se odgurnu na sedištu i ispruži celom dužinom, gledajući u sunce.
– Mi? Mi, ništa. Ali on je uradio najveću stvar.
Ćutali su tako neko vreme, a onda je Paolo upita:
– Silvija, kada si zadnji put čula reč detant?
[1] Sladoled sa pistaćima.
[2] Evo je, mineralna voda.
[3] Kakva divna devojčica!
