Baratanatjam Šhiva Šambo
U širem kompleksu, južno od palate, šumeo je mali živahan vodopad. Svoju bistrinu poklanjao je jezeru, pršteći sa okomite stene u modar vir. Ako bi se duže posmatrao, svakome bi se učinilo da se njegovi slapovi penju u nebo, a ne da padaju u lazurni ponor.
Dokrenda Sing i sestrić su sedeli spokojni u senci ladnja, pod krošnjama bujne vegetacije. Sa zadovoljstvom su se izlagali prohladnim talasima raspršenih kapljica koje su im osvežavale lica. Četvororodni prekide prijatnu tišinu.
– spada da tvoji proračuni pokazuju da su globalne mikro-ekonomske formule ujedno i netačne i tačne?
Možbitda je tu bio suveren i na svom terenu. U toj oblasti ga nije ništa zbunjivalo kao u običnom životu.
– Upoređivao sam sve dostupno još iz Hajekovog doba sa ovim novim, retkim incidentom u širokom polju… Uostalom, i kvantni kompjuter je zaključio da su tačne i netačne, istinonosne i besmislene sinhrono u svakom preseku vremena. Taj novi događaj u matematičkom smislu nije ništa bitno promenio. Spin dualiteta u kristalu vremena.
Dokrendi se prispavalo, pa opušteno zevnu.
– Tako sam i slutio. Verovatno bi i mahatma Srinivasa Ramanudžjan slično zaključio da ga je zapala ova zbrka. Pa neka ih nek trguju, ne ide svaka odmah daleko. Da bi se uzdigla, mora da se propere hiljadama puta.
Mladiću je imponovalo što ga ujak pominje u kontekstu velikana koji mu je od uvek bio uzor. Ali ostade uzdržan u skladu s okolnostima. Četvororodni se pridiže, zamoli ga za ruku, pa krenuše nazad:
– Sada će košnice ekonomskih trutova na tu temu raspredati besmislice sve dok stvari ne krenu svojim tokom. Prema jednoj tradiciji drevnog monaškog univerziteta u Mitili, prepisivači i studenti su svoj završni rad morali da predaju biblioteci, ubodu ga iglom i da objasne prvu stranicu koja nije probodena. Budi ljubazan pa svoj proračun odnesi glavnom bibliotekaru, valja da to ostane i na papiru. Možda će jednom nekoj mudroj glavi pomoći da dođe do istih zaključaka. Ovde ti ne treba igla i ja sam jedva mogao da te pratim.
Aide-de-camp Harajet Kaur je, zanesena lepotom teksta, polirala prevod Padme Tamran sutre. Nizala je kitnjasta starotamilska slova kaligrafskim perom na uglačanom papiru od palminog lista, posipajući mastilo s vremena na vreme zlatnim prahom. Slobodnom rukom je pažljivo pridržavala prastari original, čija su slova utisnuta stilosom u trošni list od dudove kore impregniran voskom. Nije bila svesna da je sunce prevalilo veći deo današnjeg puta. Odnekud se poklopilo da je atmosfera teksta gotovo identična njenim novootkrivenim osećanjima. Radost, čežnja nepatvorena, još nerealizovana ljubav. Poezija u najnevinijem obliku. Nije znala ni da li je tekst čini takvom ili je ona u njega učitavala sebe, sve više se prepuštajući toj razdraganosti.
Možbitda je, hodajući arboretumom po već poznatim stazama, razmišljao o tome kako je ovo mesto počeo osećati zavičajem i kako ga je ono majčinski primilo u zagrljaj.
Pored fontane naiđe na grupu srotija, do glave ošišanih učenika koji u lotosovoj pozi zatvorenih očiju, pred panditom [1] izgovaraju napamet stihove Rigvede.
– Samopamćenje. Žive biblioteke! Hiljadu sedamnaest pesama, deset hiljada petsto stihova, sto pedeset tri hiljade osamsto dvadeset pest reči. Usmeno predanje. I da sve zapisano nestane oni bi to prenosili dalje.
Nad impozantnim drvorezom vrata trezora biblioteke je Bhara ti Bhandaga ra[2]Ispod su oble i skladne ženske figure podatno plesale baratanatjam Šiva Šambo, vešto uklopljene jedna u drugu. Htede da dohvati zvekir, ali se vrata sama otvoriše. Unutra ga propusti prosed kaluđer, duboko mu se klanjajući. Ne tražeći da se upiše, pokaza na stepenice kojima je valjalo da se popne do glavnog arhivara.
U polumraku sve je bilo u prastarom duborezu. Junaci drevnih mitova, bogovi i dive preplitali su se, trajno utisnuti u tvrdu ebonovinu. Filigranski rezbareni rukohvati sa motivima lozica i rajskih ptica završavali su se glavama demona i čudovišta. Stepenice su škripale dok se, najednom sićušan, penjao na prvi sprat. Na podestu ga u maloj auli sačeka pozlaćeni buda, osvetljen sa strane kroz visok prozor sa narednog sprata. Kao da je tek zaspao, sanjajući da postoji u ovom svetu, sada i ovde. Iznad je uklesan u kamenu stajao natpis iz Šanti parva[3]
Vaše visočanstvo, Vi ste proučavali Vede i druge šastre, ali niste razumeli suštinu njihovu. Vaše učenje nije urodilo plodom oni koji mogu da izučavaju knjige, a ne mogu da razumeju njihovo unutrašnje značenje uče uzalud. Takvi samo nose teret knjiga. Učenje postaje plodonosno samo za one koji istinski razumeju.
Naniže prođe kaluđer bibliotekar, noseći toliko knjiga da mu se glava i ramena nisu videlai. Za njim stepenice nisu škripale, tako da se sticao utisak da lebdi nad njima.
Možbitdi se na spratu ukaza duga osvetljena prostorija u kojoj su desetine obrijanih glava mirno stajale nad drevnim rukopisima, povremeno obrćući teške stranice osetljivih listova od uvoštenog palminog lišća. Mladić nastavi hodnikom, skromno držeći u rukama svoje proračune. Pred jednostavnim dvokrilnim vratima, nad kojima je pisalo Ratnasagara[4], nakloni mu se slepi monah u bordo rizi i propusti ga. Drugi bez reči poče da ga provodi kroz lavirinte knjiga, svitaka i rukopisa uredno složenih u police, drvene i kožne kutije, od poda do tavanice. Učini mu se da neke od njih vekovima niko nije takao. Mesto je bilo mračno, a redovi između polica uski. Mirisalo je na suvu prašinu, a delovalo bezgranično. Da monah nije užurbano hodao, Možbitda bi i zastao da pogleda neku riknu, ili klaser na polici, ali je vodič često skretao među redovima i naglo menjao pravac. Pribojavao se da se ne izgubi u tom lavirintu. Napokon, stigoše do prostranog praznog polusprata na koji se preko par stepenica dolazilo na neveliku drvenu estradu. Tu je, u dubokoj koncentraciji, u lotosovoj pozi na komadu jute sedeo čovek neodređenih godina, prisutan samo telesno. Pratilac se nakloni prvo njemu, pa gostu, a onda povuče. Kada se njegovi koraci izgubiše u ogromnom prostoru, domaćin otvori oči, u potpunosti svestan Možbitdinog postojanja i pokaza mu gestom da priđe.
Možbitda kleknu, povi glavu i pruži mu rukopis. Pošto ga preuze i stavi pred sebe, arhivar umoči ruku u skroman bakarni tanjir i prstima poprska mladića. Drugom rukom potraži njegove šake i udeli mu nekakve amulete, par zrna suvog grožđa, nekoliko semenki i malo pirinča. Kad Možbitda podignu glavu, arhivar pogleda kroz njega i obrati mu se:
– Glavni arhiv se velikodušno zahvaljuje ljubaznom Možbitda Singu.
Zatim ponovo zatvori oči i nestade duhom. Možbitda sačeka malo, shvativši da treba da se povuče. No, pratioca više nije bilo, pa on krenute da luta kroz redove polica po intuiciji, nadajući se da će nekako naći izlaz. Na vratima sledeće prostorije pisalo je Ratnodadhi [5]. Lutao je uskim prolazima, a onda ga privukoše knjige. U početku se nije usuđivao da ih uzme u ruke, ali se postepeno ohrabri. Sveo vreme mu je u podsvesti odzvanjalo ono izgovoreno Možbitda Sing. Prvi put je to čuo. Tako su oslovljavani samo samostalni, odrasli muškarci.
– Znači, to je to. Sada sam svoj. – mislio je gord i pomalo setan, pa uze sa police jednu položenu svesku. Ništa naročito. Osnovna algebra pisana arapskim alfabetom na egipatskom papirusu, labavo prošivenom kanapom od kozijeg creva. Pokuša da nađe nešto zanimljivo u računu, ali ubrzo odustade, uviđajući da je u moru knjiga u kojima sigurno ima mnogo zanimljivijeg, pa krenute dalje. Učini mu se da iza ugla čuje neke korake i pođe u tom pravcu. Nije bilo nikoga, ali uvide da je to red iza koga je zid sa malim vratima i natpisom Ratnaranjaka [6] bez naročite kvake.
Odškrinu ih i uđe u sledeći lavirint, u kome su se nalazile još starije uglavnom ilustrovane knjige. Podiže jedan atlas sa mapama delova sveta koji nije prepoznavao, shvativši da su prastari moreplovci tako ucrtavali one krajeve koje su u to doba poznavali. Ostavi atlas, pošto je bio veoma prašnjav i trošan. Prođe nekoliko redova, pa se zaustavi pred ogromnim herbarijumom u kome su divnim crtežima neverovatno svežih boja ilustrovane biljke u raznim fazama. Cvetovi, lišće, korenje, plodovi. Prepoznade neke od njih, ali je tekst bio pisan njemu nepoznatim pismom, pa i nju odloži. Pođe dalje uskim pomoćnim stepenicama koje ga podigoše u nešto manji, svetliji i uredniji prostor, verovatno pri samom vrhu zdanja.
Tu su pred njim ležali stari pečati, glineni cilindri, svici, pločice i rukopisna izdanja sa minijaturama i miniskulama, oslikani zlatom i prirodnim mineralnim bojama, koje su i dalje sijale iz dubina minulih doba na uglačanoj brezovoj kori. Uglavnom prevedski i vedski prepisi ili njemu nečitka dokumenta. Prvi koji je dohvatio je bio bBon horoskop. Zamršene ilustracije oko kontra -svastika su ga prosto uvlačile u sebe, gutale njegovu pažnju, ali su u sebi imale nešto jezivo i nije ih razumeo.
Već pomalo umoran od hodanja, Možbitda sede na stolicu kraj skromnog sekretera na kome su dogorevala dva mirisna štapića, pored drevnog pribora za pisanje, prepisivanje i reparaciju listova. Njihov mošusni splin još uvek se diskretno dao osetiti. Među oštrim stilusima za utiskivanje, ptičijim perjeima i pisaljkama od bambusa i trske, pored bočica zelenih i indigo mastila, posuda sa šelakom, kalafonijumom, običnim i cevenim voskom, u oči mu upade nevelika knjiga lakiranih drvenih korica, nemarno ostavljena na radnoj površini koju je očigledno neko nedavno reparirao.
Otvorivši je, Možbitda ugleda nizove minijatura parova i grupa prepletenih tela u neverovatnim pozama. Oko prinčeva pod baldahinima grčile su se ljubavnice i pomagačice, dok su ih druge hladile lepezama i iz izvijenih bokala služile šerbetom i voćem, a pauni pompezno raširenih repova šetali naokolo. Slike su bile lepe, tela skladna, dušeci bogato ukrašeni, ali Možbitda pocrvene i postide se. Odloži sutru tamo gde je i bila, bojažljivo, pomišljajući da je vreme da se vrati svom Paji Patku, pa se stušti niz spiralne stepenice željan svežeg vazduha.
U ovalnoj sali oko jedne kružne police promera divanhane, od poda do stropa, pod staklom su stajale uredno složene teške knjige iz kolonijalnog perioda u tamnozelenom kožnom povezu sa zlatotiskom. Ostali redovi su bili zračno raspoređeni, tako da su se širili prema spoljnjem ovalu i završavali se masivnim prepisivačkim stolomvima okrenutim ka zidu. Ovde je bilo svetlije, pošto je niz prozora pri vrhu svuda uokolo osvetljavao ambijent nežnim popodnevnim svetlom. Nije se osećala prašina, već prijatan miris orlovih noktiju i lipa koji je dopirao iz vrta. Možbitda krenu ka jednom stolu, očekujući da negde u ovalnom zidu ugleda izlazna vrata. Prišavši bliže, shvati da pored par knjiga i pisaćeg pribora, na radnoj ploči stoji i kavez sa dva mala zelena papagaja. On se obradova, osmehnu, pa u džepu napipa nešto onih semenki koje mu je glavni bibliotekar darovao o kao amulet i ponudi ih ptičicama. One zacvrkutaše zahvalno, a on krenute uz oval, tražeći izlaz.
Sala je bila velika, pa se Možbitda prilično nahodao, dok su ga sa proste štukature značajno posmatrali portreti blagih mahmatmi i brkatih vojskovođa. Ali, izlaza nigde nije bilo, pa se on iznenadi kada se ponovo nađe pored stola sa kavezom. Počeša se po glavi u nedoumici da li da se vrati onim sporednim stepenicama kojima se spustio sa gornjeg sprata i pođe ka centru sale. Tamo ga ponovo dočeka kružna vitraža divanhane te on krenute oko nje. Posle pola kruga mu se učini da drveni pod škripi i da čuje nešto ritmično, što nisu njegovi koraci. Ritam tog škripuckanja i šuškanja, koje je dolazilo sa one strane, nije bio takt običnog hoda. On oslušnu i učini mu se da je zvuk nalik taktu što ga sebi daju baratanatjam Šiva Šambo igračice u početnom zanosu. Pođe za njim i posle par koraka izgubi dah. Ispred sekretera na sred divanhane, koju je okruživala monumentalna biblioteka, Harajeet je zanosno plesala držeći i dalje u ruci svoj prevod. Izvodila je elegantne pokrete rukama u nemogućim pozama na granici ravnoteže, povijena samo na jednoj nozi. Vrtela se oko sebe na prstima tik što ne poleti, pa se meko spuštala na pod da bi odozdo izrasla kao najlepši cvet. Možbitdi se činilo da se u okretu umnogostručava i da širi desetine gracioznih ruku koje ga grle i primaju srcu, što mu je udaralo kao parnjača pred eksploziju. U trenu njoj list skliznu iz prstiju i polete ka njemu. Ona se prenu, ugleda ga i zastade. Lice joj se ozari, a telo klonu na meku buharu među stotine zagonetnih šara. Možbitda zanesen priđe, kleknu kraj nje i oni počeše nežno i neobuzdano da se ljube, postajući jedno telo i duša...
[1] Profesor.
[2] Glavno spremište.
[3] Knjiga mira je dvanaesta knjiga Mahabharate, drevnog sanskritskog epa Indije.
[4] Okean dragulja.
[5] More dragulja.
[6] Optočena draguljima.
